Умјесто предговора књизи Бројање слова Драгана Тепавчевића ОЦАРИЊЕНА РИЈЕЧ Свијет је мањи него икад откако га је Свемоћни створио и сваког дана се све више смањује. Захваљујући чудима технике и средствима масовне комуникације смањио се до те мјере да Чикаго, Ванкувер и Сиднеј више нису преко бијела свијета него на кућном прагу. Проналазе се и комуницирају притатељи расељени од Скандинавије до Америке и Аустралије, обнављају сјећања и причају старе приче из мјеста предратног живљења. Прије неколико дана зовe ме из Копенхагена пријатељ Милорад Лојовић, који је у бијели свијет замакао има неких 17 - 18 година, а од прије неколико година упловио је у воде дипломатије, па је један од кључних људи у амбасади БиХ у Данској. Лојовић је магистар књижевности одрастао на епској традицији као што сам и сам. Кога задоје и отхране тим слатким отровом, спаса му нема до краја живота и може само да се привремено склони у десетерац или причу, у језик који је извор и увир свему. То нас је зближило прије више од 20 година и није нам се дало да кроз све ове године побјегнемо један од другога, упркос физичкој удаљености. Пита ме Лојовић да ли ми нешто значи име Драгана Тепавчевића? Како ми неби значило, мој добар познаник, не могу рећи да ми је пријатељ јер се нисмо превише дружили, али га знам и на други начин. То је онај врсни новинар Телевизије Републике Српске убједљиво најбољи стручњак за репортажу у тој кући, који је прије пет шест година замакао у далеку Аустралију. Права штета што се удаљи од језика и од књижевности за нас у Српској и на српским просторима али и за њега Лојовић ме обавјештава да се ипак није потпуно удаљио и да је на извјестан начин још ту. Он га је пронашао ”пливајући” по Интернету па су му његова ријеч и прича одмах легли на срце и сад му се чини да је у питању неко драг и близак иако се никад нису срели. Тепавчевић кога смо, док је био на телевизији звали још и Тепа пише, казује Лојовић, у некаквом часопису ”Дијаспора” који излази на шведском и српском у Стоххолму и у сваком броју има рубрику под називом ”Радости читања и писања”. Није некакав него све познатији часопис чији је уредник и оснивач мој пријатељ Ацо Драгићевић. У том часопису је Тихомир Левајац – писац из Бања Луке, прошле године добио добио прву награду за кратку причу о животу наших исељеника, а приспјело је, ако се добро сјећам, близу 90 радова. Како у двије три реченице да представим Ацу Драгићевића кад се о њему може да напише не прича него цијели роман а о Драгићевићима и селу из кога су бар пет романа. Зато је довољно рећи да је новинар, да му је супруга, почетком посљедњег рата, у избјеглиштво за Шедску понијела и сина у стомаку, кога је видио тек кад су му биле двије године –кад је већ протрчао. Отац се у међувремену ломатао по херцеговачким брдима, извјештавао у радио програму о борби. На крају и да је из српских мученичких и страдалничких Пребиловаца. Моја је предност у томе што Лојовића, Тепавчевића и Драгићевића добро знам, док се њих тројица никад међусобно нису сусрели ни видјели, а њихова у томе што имају приступ Интернету па су се на тај начин пронашли и могло би се рећи зближили. Захваљујући новчаним неприликама ја сам далеко од тих „чуда технике“ па је за мене Интернет нешто још страно. Због тога од Лојовића инсистирам да ми ископира и пошаље неке од Тепавчевићевих прича из ”Дијаспоре” које су њега одушевиле, рачунајући да ће слично бити и са мном. Пристаје радо и за неколико дана ето поштара са повратном ковертом. Поштар, међутим, тражи да прије преузимања писма платим царину у износу од четири марке. Писмо је, вели, уредно отворено у царинарници у Бјељини, гдје је и оцарињено о чему постоји и уредна потврда закачена на њему. Отварам писмо након плаћања царине и још се надам се да је пријатељ Лојовић убацио још нешто што подлијеже царини. Али унутра је само четрдесетак фотокопираних страна формата А4. Не могу да вјерујем. Распитујем се у билећкој царинској испостави и тамо објашњавају да су правила таква, налажу отварање писама која стижу из иностранства. Може унутра, поред писма, бити убачено злато, дрога или нешто слично. Али ни њима није јасно шта је у овом случају оцарињено.Четири марке за четрдесет страна. А на тих четрдесет страница Тепавчевић се исповједа и приповједа, пише о радостима читања и писања, покушава да помири непомирено – радост и тугу туђине. Послије прве прочитане стране јасно ми је да је Лојовић био у праву и да није промашио а и како би кад добро познаје мој књижевни укус. Одушевљавам се. Радује ме сазнање да Тепавчевић, упркос свему, није отишао из језика. Он је још ту. Његово исповједање и приповједање ми одмах лијеже на срце. Читам полако, не журим. Жао ми да дођем до краја, па остављам нешто и за сутра. Сјећам се да сам то исто чинио када сам први пут, још као гимазијалац, читао Андрића. Редовно сам се бојао краја приповјетке, па сам развлачио да сласт дуже потраје. Данас, ријетко ми се дешава да читам на тај начин. Милио сам – ухватиле ме године а осјећања замрла али ево, Драган Тепавчевић ми враћа наду и увјерава ме да сам још млад. Читам и свега ме обузима радост читања. Тепавчевић не измишља него говори о стварним догађајима и стварним јунацима, од којих неке знам или сам их познавао јер више нису међу живима. Ваљда због тога и јесте тако убједљив и близак, јер је стварни јунак увијек у предности у односу на измишљеног. Читам даље - смијем се, плачем и уживам. Радујем се што нико не може да обузда и заустави риеч, нико да избрише живи језик рода нашега – ни глобализација ни царина ни царинци. Не може ни туђина у коју је зашао Драган Тепавчевић. Ако је отишао на други крај свијета, није из језика. А они који оду из матерњег језика стигли су до на сам крај свијете, а даље нема, даље је амбис. Као писац, још и више као заљубљеник у писану ријеч искрено се радујем што је Тепавчевић још ту са нама. Свима због тога праштам, чак и цариницима, а оне жалосне четири марке давно сам прежалио и заборавио. Двоброј дневног листа ”Глас Српске” (Бања Лука) 16-17 јули 2004. године, аутор књижевник Шћепан Алексић. Текст је објављен и као предговор књизи Бројање слова коју су заједнички објавили ””Бо&Спа” фоерлаг из Стокхолма и ”Бесједа” из Бања Луке 2004. године.